Видела сам те на хиљаде путатамо, кроз снове,
куда ми душа плута.
Трагам околином
за твојим лицем,
у мислима руке
са нејасном скицом.
Усред ноћи
поседујеш моје дане,
док се у зору будиш
не дам да ти сване!
Сваки дан трагам,
листам лица хиљаде људи,
гледам
док ме на крају недостатак не слуди.
Срела сам те
на делићу јастука плавог,
ноћ предвиђања
одломио ми је твој приказ.
Године краду тај сусрет по сунцу,
колико још да чекам
док не ухватим изломљену половину?
Стојим на ободу праскозорја,
у помној творевини ка остварењу
твог осетног имена.
Нема коментара:
Постави коментар