Небојша Станојковић – ОДЈЕДНОМ

И одједном ми усфали шума
И река нека далека
У шуми
И птица
И ветрић благ преко лица
Као додир драгог духа
Све оно што ваља од човека
Што читав живот трага за леком
Да огољен тако без оловног руха
Врати се себи и мајчиним млеком
Одједном
Као да глас ме позва
Ван овог света
Свих зима и лета
И помислих, каква је штета
Да се не одазовем
Својој судбини
Ко истини
И свој пронађем траг
Што крио ми дуго враг
И наставим где сам стао
Кад сам, оно што заборавих.
Тад добро знао
Како
И знао куда
А не да за мене сада други боље
Зна свако
Од једном, чини се
Као да поново осећам мирис
Давно што нестаде, упијен у стене
И све оне усклике и сву ону радост
Златних дана што однесе време
И са њима и моју младост