НA прагу кућном старац седи.Оно што само глув човек чује
слуша. Шумори лишће – дише.
То се живот удаљује све више.
Чега се на кућном прагу сећа
старац? Коме то што осећа
да каже? Нигде више никога.
У свему чега нема он види Бога.
Празна кућа, у корову авлија.
Ветар крошње њише, гране повија.
Где неста све што је било?
Што се на свету овом заискрило.
Пребира празне мисли сада.
Мину дан, старац у празно загледан,
У вечерњој светлости боје злата
Обневидео види она врата.
(Из рукописа у припреми „Задња пошта“)
Нема коментара:
Постави коментар