Синиша Мозетић – У ТРЕШЊАМА

Још увек
неповратно
одани
одлуталим и далеким
светлим белинама

давно
заборављеним истинама,
мирису пољане
меке,
шараним, заиграним
данима

немим
причама сумрака,
загрљеним
корацима крај реке,
тишинама, тајнама,
висинама

пијаним
боемима,
ватрометима,
послепоноћним
скалинама

истим помислима

да желимо,
вечно да неког
силно волимо,
залутали у трешње,
све
топлије, ближе, тешње.